Tri priče o zaboravljanju – deo drugi, Željko /
Three stories about forgeting – part two, Željko
Video, text
Work in progress
Year: 2025
Sećao se da se tog dana probudio umoran. Koračajući preko betonskog pločnika, tako je i izgledao. Kao umoran čovek koji ne zna baš gde se nalazi. Iako je znao, i to dosta dobro.
Poznavao je veoma blisko svoje okruženje. Crvene tanke ciglice ispod njegovih nogu, polupane na mnogim mestima, čije nepravilne krhotine je po navici zaobilazio. Znao je dobro vestibil desno od njega, sa širokim teškim betonskim stubovima, koji je pružao debeli hlad i neprobojnu zaštitu od kiše stanovnicima te dugačke trome zgrade koja se pružala u pravcu iza njegovih ledja. Nisko i teško kao neki kit. Ulazi, crvenih metalnih okvira vrata sa neobično tankim staklima za ovako masovnu gradnju, koji su se pružali duž vestibila, su vodili u utrobu tog broda, tog prekookeanskog betonskog plovila. Takav je utisak ta gradjevina ostavljala, broda nasukanog u ovoj močvarnoj ravnici. Hodnici su joj bili mračni i hladni, kao tuneli i pećine, useci, kanjoni. Ali on je znao kako neočekivano vode gore i gore, u mesta za život, lepa mesta za život, provetrena, osvetljena i bela, koja kao da sanjaju da se nalaze u tim gradjevinama a da im tu uopšte nije mesto. On je dobro znao i te stanove. Živeo je u jednom od nijih ceo svoj život, u zgradi pored ove. U njenom paru. Jer ako je ova zgrada sa vestibilom bila brod teretnjak, težak i spor, njegova je bila kula stražar, zigurat, raketa od betona, ustremljena ka nebu, par koji čini celinu. Ka njoj je i koračao spuštene glave, na način da ko god da ga je video bi pomislio da taj čovek ne zna gde se nalazi.
Ali on je patio od stanja nekog čudnog, da previše zna gde se nalazi. Previše svestan i teretnjaka i rakete, pećina i neba, glatke podloge ispresecane betonskim kvrgama po kojoj su njegove noge oprezno koračale. Njegove misli su samo bile fokusirane na to da se ne saplete. Tako nekako običan zahtev. Samo da se ne saplete na ove crvene polupane pločice i da ih ne oseti na svom nosu. Ovaj čovek koji je tako neobično izgledao je imao tako jedan običan zahtev u svojim mislima. Gledao je svoj korak i stopala i pločice tako blisko, blizu, kao da su mu već ispred nosa, kao da je već pao, kao da je već izgubio ravnotežu.
On je već osetio i da su ga i ruke izdale, i da nisu stigle da se ispreče ispred njegovog lica, i sve što je moglo da se desi desilo se. I sada je njegovo lice iz slobodnog zastrašujućeg pada ispunilo svoju nesrećnu sudbinu i svom silinom udarilo u baš to mesto gde su pločice napukle. Silina kojom lobanja opali o tu tvrdoću ispod nogu je strašna, epska. Brzina pokreta i strašan udarac. Ta silina će ga možda koštati života.
A ipak to se ponekad tako desi da niko ni ne primeti. Odvije se tako brzo, taj epski pad, da gotovo nije u stanju da privuče ničiju pažnju. Možda neko slučajno na periferiji svog vida primeti anomaliju u inače običnom kretanju i stajanju ljudi. Ljudi koji koračaju po nekoj horizontali, odredjenim tempom, i stoje u vertikali, i odjednom jedna nespretna dijagonala se ukazuje od uspravnog ka položenom. Jedan trenutak izmedju svega što postoji. Potpuno nevezan i bez posledica po ikog drugog sem Željka čije lice je uronilo u crvene pločice i beton što se promalja.
.
Nije izdržao tu svoju fantaziju, zastao je i sagnuo se da osloni dlan na pod ispod sebe. Zadovoljno je pomislio, opipavajući oštre krhotine keramike i kvrgavi beton, gust i prijatno hladan, da su baš takvi kakve ih je i zamislio na svom licu.
Odahnuo je. Suočivši se sa strahom, osećajući rukama šta je ono što ga čeka, uverio se da je za sada siguran. Nastavio je svoju putanju ka ulazu u svoj oblakoder, ka svojoj kući. U ruci je imao jednu tank plastičnu kesu sa hlebom, koja je nonšalatno landarala u ritmu njegovih opreznih koraka.
Mala figura je pristigla do svoje rakete. Na nekoj fotografiji bi ovaj trenutak tako izgledao.
…
