Tri priče o zaboravljanju – deo prvi, devojka /
Three stories about forgeting – part one, the girl
Video, text
Work in progress
Year: 2024
Sedela sam na balkonu u rano jutro. To je bilo pred osvit nekog lepog letnjeg dana, dok je svetlo još belo ili skoro plavo. Nekako mrtvo i retko. Toliko retko da je delovalo kao bez supstance, njegov izvor još u tim ranim satima dana se nije pokazao. Činilo se da dolazi ni od kud. To ga je činilo veoma sumnjivim, nejasnim. Možda čak i stranim.
Sedela sam na betonskom podu balkona a noge sam provukla kroz šipke ograde, da vise. Noge su mi bile na tom svetlu potpuno bele, neprijatno bele. Kao od mermera ili još gore od brašna, što se može brzo raspršiti. Nepostojane. Mesto na kojem sam se našla je bilo negde visoko. Balkon nekog visokog sprata. Kvadratan i čvrst, oslanjao se na čvrsti sprat ispod, na nekom osamnaestom spratu iznad zemlje, a iznad njega nije bilo krova niti nastrešnice. Zgrada se sužavala pri vrhu ostavljajući ove betonske ispuste koji su iskorišćeni za terase. Ispod njih u pravoj liniji ka zemlji je bila samo provalija. Neprepečena ničim što bi ublažilo pad, što je činilo taj balkon ne baš prijateljskim. Više je delovao kao neka osmatračnica koja ima neku drugačiju i ozbiljniju svrhu, meni nepoznatu. Teško je bilo zamisliti neko vreme kada je na njemu neko sedeo za postavljenim stolom i uživao u smiraju dana.
Dok u ovom momentu, na tom blago neprijatnom mestu, ja sam sedela kao neko dete što ispituje prostor i uživa u tom malom paradoksu nogu što slobodno se ljuljaju visoko u vazduhu. Bilo je toplo letnje jutro. U momentima pre nego što će izaći sunce. A sunce što izlazi ovde može biti strašno zlobno i opako. Dođe uvek prebrzo. Onaj dugi prostor priželjkivanja i čekanja dana odjednom prekine svojim nasilnim zracima. Oduzme predah i samo počne da prži ovu belu brašnastu kožu koja kada je takne taj nasilni zrak bi se najradije povukla u zaklon kao hobotnica u vodi kada oseti tuđe prisustvo. Pobegla bi, skupila taj organ što obavija i sklonila ga na sigurno.
A ja sam sedela, moja koža svesna nadolazeće opasnosti, mlatarajući nogama detinje u vazduhu. Bilo mi je jako zabavno da sedim na tom balkonu dok mi noge tako veselo mašu u potpunoj tišini grada.
Bilo je to jedno neobično iskustvo. Grad je bio potpuno miran. Ali potpuno miran. U praskozorju, kao bez života. Kao da nije grad nego neki spomenik. Svetlo je belo, ništa se ne kreće, vetar ne duva a svaki zvuk i ako pokuša da se probije je ugušen velikom tišinom. Samo moje dve vesele noge landaraju sa terase u nekom suspendovanom prostoru. Kao da se podsmevaju celoj toj mirnoći, ne shvatajući je ozbiljno. Baš su mi bile bliske u tom momentu. Gledajući njihov pokret, bilo mi je drago što imam te noge, moje dve prijateljice u tom potpuno mrtvom svetu.
Podigla sam malo pogled sa njih da osmotrim grad.
To je grad u kom sam već dosta dugo živela, ali ne oduvek. Mada dovoljno dugo da mi se telo u njemu prijatno osećalo. Nisam znala svaki njegov prozor, i nisam nikada naučila ime svake ulice, ali sam znala njegove oblike i osećala obrise. Dovoljno da mi linije krovova, oznake na ulicama, fontovi natpisa na radnjama daju osećaj prisnosti. Poznavati mesto je ponekad poznavati njegov jezik. Znati pročitati šta ti oblici i prostori umeju da govore.
Ovo je bio grad visokih, ali ne previsokih zgrada. Prozora ravnih linija, pravih uglova i širokih balkona. U ovo praskozorje sve te senke dubokih i oštrih useka na tim građevinama su činila neku umirujuću šemu. Urednu, pravilnu. Široku. U njoj su se smenjivali duboki crni pravougaonici i horizontalne glatke bele linije pročelja. U toj šemi je bilo nekog reda smislenog i promišljenog ljudskog postojanja. Jedna uredna slagalica što još spava. Tako mi je izgledao taj sada moj grad.
Kroz okvire prozora u zgradi prekoputa ništa se nije moglo videti. Samo beli odsjaj jutarnjeg neba. Okno je delovalo kao neka neprobojna mrena.Zamislila sam jednu spokojnu glavu kako spava u nekim od tih stanova, ispod tih prozora. U urednoj i zaštićenoj sobi kao u kakvom utvrđenju. Spava van opasnosti, mirno sigurna u debljinu tih zidova što je okružuju. I nekako sam se sa tom mojom osobom prisno osećala, kao da sam joj ja prijatelj i da zajedno delimo ritam disanja, i laganu sreću postojanja.
Gledajući duboko u to okno, jedna misao me je uznemirila.
Šta ako unutra nema nikog.
Pogledala sam malo bolje te pravougaone crne useke i bele rupe svuda ispred mene. U njima se ništa nije ogledalo. Iz njih ništa nije virilo. Ništa nije izlazilo.
Odjednom mi bilo jako teško da zamislim nečiju glavu na jastuku ispod ivice bilo kojeg od tih prozora, tamo gde je ja ne mogu videti. Odjednom se sasvim izgubila mogućnost da u tim sobama postoje neka tela koja dišu.
Zaustavila sam noge bez razmišljanja o tome. I ja sam se stopila u neprijatnu mirnoću ovog jutra ne razlikujući se od ovih mrtvih linija u mom vidokrugu.
Uplašila sam se.
Imala sam osećaj da sam nešto važno znala ali sam zaboravila.
Strašno je kada se izgubi momenat sreće. Kada sve što je bilo lepo i dobro odjednom se okrene u ogledalu i pokaže drugačijim i stranim.
Na površini balkona na kojoj su moje butine imale do sada čvrst i siguran oslonac u vazduhu, odjednom kao da su izrasle neke oštre kvrge, koje su urastale u moju kožu grubo, žuljajući me sve više i više. Tišina je postajala sve neprijatnija, i nedostatak zvuka je počinjao da se čini kao alarm za opasnost. Moje srećne noge su utrnule i žmarci su polako počeli da klize po njima. Vreme je bilo da se izađe iz ove scene koja se ubrzano pretvarala u sećanje.
Pridigla sam se, uspravila. Stajući kao na visokoj osmatračnici nisam više mogla da podnesem moju poziciju. Moju postavku visoku u prostoru odakle sve mogu da vidim a nisam u stanju da primetim više išta što daje znak i vredno je osmatranja. Neizdrživa je bila potreba da promenim pogled, u ovome što sam sada videla, nešto nije bilo odgovarajuće.
Ušla sam unutra.
U sobi me je dočekala scena od sinoć. Soba potpuno prazna, bez slika, bez nameštaja ili knjiga, sa samo jednom sudoperom uz zid i pomoćnim rešoom. Veliki stakleni prozori bez zavesa su još uvek propuštali beličasto svetlo ranog jutra koje se razlivalo po golim belim zidovima. Na podu jedan dušek, sa belom posteljinom, nenamešten. U njemu je neko još spavao. Setila sam se da smo imali jedno lepo veče. Njegovo telo, otežalo sada u snu,…… Nisam mu videla lice. Ali znam da nam je bilo lepo, smejali smo se puno. Pored kreveta je bila popijena flaša vina i puna pepeljara. Setila sam se njegovog osmeha i mirisa. On nije bio nešto važan u toj sceni. Mislim i da se nešto i nismo poznavali, i da se nismo ni voleli. Bili smo sigurno stranci. Nisam imala potrebu da mu se približim ni da ga dodirnem. Medjutim nije mi ni smetalo to njegovo prisustvo. Imala sam osećaj da smo se oboje ovde sklonili kao u neko utočište. Imali smo neku zajedničku nevolju nas dvoje. To mora biti. U tome je stvar. Zbog te neke nevolje smo se juče onako slatko smejali. A baš je bilo lepo veče. Mi smo se skroz zaboravili. I pili smo tu dragocenu flašu vina, kao da je sve u redu. U ovom momentu se kroz moj zaborav jasno promaljalo osećanje da nešto jako nije u redu. Ni u ovoj sceni, ni u onim prozorima, ni u našoj zabavi od sinoć.
Ja sam kao čaša na podu polu ispijena.

Sunce je uzelo zamah. Krenulo je da klizi kao lava po podu kroz gole prozore bez zavesa. Gotovo se mogla osetiti njegova neka zlokobna namera da prodre što dublje u ovo naše sklonište, da nas liši bilo kakve senke. Preuzimalo je deo po deo poda, klizeći. Uhvatilo je njegovo stopalo što je mirno spavalo viseći blago sa ivice kreveta. Želela sam da mu pomognem i sklonim mu nogu ali nije bilo poente. Uskoro će ga uhvatiti celog.
Sklonište je bilo probijeno. Nije bilo više razloga da ostanem ovde. Beli goli zidovi, napravljeni od debelog, grubog betona, pojavom ovog sunca više nisu delovali kao zidovi što štite, već zidovi što prete da postanu grobnica.
Uhvatila me je neopisiva potreba da umesto belog plafona iznad sebe vidim krošnju drveta. Lišće kroz koje vazduh prolazi, koje pripitomljuje ove grozne zrake vreline u nešto drago i dobro i razigrano. Koje svojim nenapadnim postojanjem štiti moje telo mnogo više od ovog prostora sabijenog tim predebelim zidovima, u ravnim linijama, poslaganih kao ploče nekog starog svetilišta. Gustina i debljina betona, njegova neprijatna gruba površina me je sve više i više gušila. Kao da se širila polako iz tih zidova i preuzimala prostor, postajući sve deblja, sve šira, sve gušća. Onaj ispust na terasi ili osmatračnici više nije delovao kao bilo kakvo rešenje. I on je bio deo te ogromne zveri, što nas je okruživala.
Mora se izaći napolje, napolje.
Podigla sam svoju haljinu sa poda. Bila je tamo gde sam je i nonšalantno bacila sinoć, u momentima neke neočekivane radosti i mira. Koliko je to raspoloženje bilo u suprotnosti sa ovom celom situacijom. Ono me je opilo, zbog njega se sam se izgubila.
Otvorila sam vrata stana naglo, i ne trudeći se da ih ponovo zatvorim, sigurna da je potpuno nevažno u ovom praznom gradu. Možda ni u ovoj zgradi nije bilo nikog. Mračni hodnik nije odavao znake bilo čijeg prisustva ovde. Metalna stara vrata lifta su bila zatvorena, zapečaćena. Izletela sam na stepenište i krenula sam da trčim niz betonske stepenice. Količina betona koja me je okruživala je bila strašna. Stepenice čvrste i kabaste su išle dole i dole u nedogled. Bile su ispod i iznad mene. Toliko su teške. Kako uopšte stoje. Sunce je uspelo da se tek probija kroz uske useke na spoljašnjem zidu. Ovo stepenište kao da je bilo stepenište kakvog utvrdjenja, ili kule, u kojoj iz straha nema prozora nego samo useka za odbranu. Sprat po sprat, kako se težina smanjivala podamnom tako je rasla iznad moje glave. Moje drage noge svesne te neprijatnosti su sve brže i brže trčale, preskačući te stepenike u veselom ritmu, da mi olakšaju strahotu koja se nadamnom nadvijala. One će me brzo odvesti na sigurno. One znaju put. One su spretne i hrabre I biće sve u redu.
Napokon sam dotakla zemlju. Imala sam osećaj kao da sam sišla sa broda, tako je bila čvrsta i ravna u tom prvom koraku, da je mojoj ravnoteži trebalo par trenutaka da se na nju navikne. Ali se nisam zaustavljala. Velika ulazna metalna vrata su bila odškrinuta. Išla sam ka njima. I dalje nije bilo nikog. Shvatila sam da buku koju sam pravila trčeći na dole nije niko čuo. To je bila jedna tajna, niko nije video moj strah. Možda sam sve sanjala.
Sad otvarajući vrata ka napolje tražila sam onaj osećaj, potvrdu kad izadjes iz svojih misli u prostor grada da nisi sam. Osećaj realnosti svog tela u odnosu na objekte koje nastanjuju ljudi. Gde je tvoje ponašanje važno, gde se tvoje telo kontroliše, gde si ti važan kao deo organizma koji nastanjuje taj prostor. Gde si siguran da ne sanjaš. Tražila sam druge oči da ih pozdravim, da me umire.
Na moje razočarenje, napolju me je dočekalo samo sunce. Već je izašlo, i sve oko mene je bilo blještavo žuto. Dan je počeo. Zašto je ta činjenica tako loša. Dan je počeo.
Kako sam se se našla napolju, zaustavila sam svoj tempo. Nisam više trčala. Pogledala sam okruženje oko sebe. Sve je bilo na svom mestu. I drveće i klupa, i ograda i plato. I loše održavane pločice, i oglasna tabla. Sve je bilo tu. Možda je samo previše rano. Pa ja uopšte nisam ni pogledala na sat. Možda je samo jako rano, zato još nema nikog.
Nije važno, uopšte nije važno. Samo kreni.
Samo hodaj.
Eno je klupa.
Idi do nje.
Iznad nje je drvo. Znaš to drvo. Bila si već tu.
Ja sam se zaboravila.
Ja sam se zaboravila.
U potpunoj paralizi to su jedine reči koje sam mogla da stvorim.
Dok sam gledala u tu figuru prekoputa, kako počinje da beži u zaklon, nisam se ništa ni pomerila.