Sedela sam na balkonu u rano jutro. To je bilo pred osvit nekog lepog letnjeg dana, dok je svetlo još belo ili skoro plavo.  Nekako mrtvo i retko. Toliko retko da je delovalo kao bez supstance, njegov izvor još u tim ranim satima dana se nije pokazao.  Činilo se da dolazi ni od kud. To ga je činilo veoma sumnjivim, nejasnim. Možda čak i stranim.

Sedela sam na betonskom podu balkona a noge sam provukla kroz šipke ograde, da vise. Noge su mi bile na tom svetlu potpuno bele, neprijatno bele. Kao od mermera ili još gore od brašna, što se može brzo raspršiti. Nepostojane. Mesto na kojem sam se našla je bilo negde visoko. Balkon nekog visokog sprata. Kvadratan i čvrst, oslanjao se na čvrsti sprat ispod, na nekom osamnaestom spratu iznad zemlje, a iznad njega nije bilo krova niti nastrešnice. Zgrada se sužavala pri vrhu ostavljajući ove betonske ispuste koji su iskorišćeni za terase. Ispod njih u pravoj liniji ka zemlji je bila samo provalija. Neprepečena ničim što bi ublažilo pad, što je činilo taj balkon ne baš prijateljskim. Više je delovao kao neka osmatračnica koja ima neku drugačiju i ozbiljniju svrhu, meni nepoznatu. Teško je bilo zamisliti neko vreme kada je na njemu neko sedeo za postavljenim stolom i uživao u smiraju dana.

Dok u ovom momentu, na tom blago neprijatnom mestu, ja sam sedela kao neko dete što ispituje prostor i uživa u tom malom paradoksu nogu što slobodno se ljuljaju visoko u vazduhu. Bilo je toplo letnje jutro. U momentima pre nego što će izaći sunce. A sunce što izlazi ovde može biti strašno zlobno i opako. Dođe uvek prebrzo. Onaj dugi prostor priželjkivanja i čekanja dana odjednom prekine svojim nasilnim zracima. Oduzme predah i samo počne da prži ovu belu brašnastu kožu koja kada je takne taj nasilni zrak bi se najradije povukla u zaklon kao hobotnica u vodi kada oseti tuđe prisustvo. Pobegla bi, skupila taj organ što obavija i sklonila ga na sigurno.

A ja sam sedela, moja koža svesna nadolazeće opasnosti, mlatarajući nogama detinje u vazduhu. Bilo mi je jako zabavno da sedim na tom balkonu dok mi noge tako veselo mašu u potpunoj tišini grada.

…